Osetiš li ponekad onu nadljudsku snagu? Pokretačku energiju
nalik lavini koja se sprema da pokori
ceo svet pred sobom? Pomisliš li da su granice samo isprazan pojam sazdan od
jedne neuspele zamisli? Pomisliš li da se može leteti, da se kilometri mogu meriti
sekundama, da možeš žvakati oblake, da je „nemoguće“ nepostojeće… pa te
odjednom pokoleba ona preka potreba da svoju voštanu kičmu potkrepiš kalupom od reči? I duh
ti zataška neka metamorfoza u tuđu malenkost.
Nastaniš se u previše čovekolikoj realnosti, prigrliš jednostavnost, pa se istopi ona slabašna ikarovska konstrukcija što se naizgled mogla nazvati krilima. Znam.
Istrajnost je put kojim se ređe ide.
A kao samo još jedan čovek u nizu, potvrđujem da ljudi nisu baš skloni manje utabanim stazama.
Razuzda mi ova dokolica bezbroj sati.
Kroz nožne prste podignute uvis propuštam misli zakačene na povetarac, bespomično sedeći u fotelji.
Pomislim s vremena na vreme i da mi se koža stopila sa njom, pa trepnem. I pogledam ponekad u šake misleći da mogu prebrojati sve tuđe otiske na njima, a onda kada pokušam, baci me beznađe poznanstava u lavirint bora. Polupuna čaša prolaznosti.
Pusta razmišljanja, a dela ni na pomolu.
Nastaniš se u previše čovekolikoj realnosti, prigrliš jednostavnost, pa se istopi ona slabašna ikarovska konstrukcija što se naizgled mogla nazvati krilima. Znam.
Istrajnost je put kojim se ređe ide.
A kao samo još jedan čovek u nizu, potvrđujem da ljudi nisu baš skloni manje utabanim stazama.
Razuzda mi ova dokolica bezbroj sati.
Kroz nožne prste podignute uvis propuštam misli zakačene na povetarac, bespomično sedeći u fotelji.
Pomislim s vremena na vreme i da mi se koža stopila sa njom, pa trepnem. I pogledam ponekad u šake misleći da mogu prebrojati sve tuđe otiske na njima, a onda kada pokušam, baci me beznađe poznanstava u lavirint bora. Polupuna čaša prolaznosti.
Pusta razmišljanja, a dela ni na pomolu.
‘Cogito ergo sum’ i druge laži.
Čuvaj to svoje sunđerasto "ja" od nemih kradljivaca vremena.
Нема коментара:
Постави коментар