Čudno je kako nehotična sećanja navru u još manje željenom času.
Još je čudnije čovekovo stalno opiranje njima sve do tog sudnjeg trenutka.
Zbunjenost? Da,mislim da se tako može nazvati ono što nas pokoleba u našoj prividnoj istrajnosti.

Jutros,prepuštajući se čarima entropije, iznenada shvatih priču jednog svog starog poznanika, Maslačka.
Starog, kažem, jer bio je on naizgled poput onih ljudi kojima prilikom upoznavanja stegneš dlan svom snagom, a odmah zatim im zaboraviš ime.
Moj Maslačak, međutim, nije imao ruke. Nije imao ni oči, pa je, u prvi mah, bio prava misterija.
Prestala je ta njegova mističnost sa saznanjem da ni usta nema, a govori glasnije od svakoga.
Govorio je brzo (jer je uvek nekud žurio), vikao je, šaputao (kada je smatrao da tako treba), govorio je prekorno,nerazumljivo. Moglo se osetiti da mu se glas odista napunio vetrom. Govorio je i onda kada niko nije slušao.
Pričao je o svojim putovanjima, o životu, smrti, nebeskim telima. O pticama sa ogromnim krilima, o crvima, o svim željama koje je čuo. Sećam se da sam tada pomislio kako je to prevelika obaveza- pamtiti baš  svaku želju baš svakog čoveka. Premda nije rekao koliko ih je dotad ispunio.  Pričao je o večnosti tako samouvereno,kao da joj tačno zna početak i kraj.

Pričao je uporno,pa je slušalaca svakim danom bilo sve manje.
Ja ostadoh, mada, istini za volju,  jedini uzrok te odluke beše dokonost.

Ali,znate, slušanjem drugoga sve više postajete introspektivni, i osećaj često nije zadovoljavajuć. Stoga ja u jednom trenutku reših istupiti iz uloge pomnog slušaoca i gotovo svadljivim glasom počnem mu pričati o svom viđenju tog sveta o kome sam se naslušao. Mumlanjem je pokazivao da i on mene sluša, ali sam mogao osetiti onaj prekorni ton koji je koristio kada nešto ne odobrava.
“Ljudsko je strpljenje poput vlasi trave. Dovoljan je samo dašak vetra da usplamsa čitavo polje”, rekao mi je. Nisam razumeo.
“Pogledaj. Oslušni. Oseti. Osvrći se i kada si siguran da si u pravu”, rekao mi je. Nisam razumeo.
U naletu nedoumica, ponovo mu prepustih reč.
Pričao je opet o koječemu, pričao je o mislima, o upotrebi reči, pričao je u nedogled. Pričao mi je o ljupkosti dodira prsta i treptaja, kože i sunca, o širenju nozdrva tokom disanja. Pričao je o sistemu vrednosti, ali ja ništa nisam razumeo.
“Da ne govori on nekim dijalektom?” pomislih u nadi da ću opravdati svaku svoju konfuziju, ali ništa se nije desilo.

Kao što rekoh, nisam imao šta drugo da radim, te sam se svakog dana vraćao na isto mesto ne bih li od njega čuo neku novu priču. Na kraju krajeva, i zbunjenost je bolja od dosade.

Nazivao me je površnim, gordim, lenjim, sebičnim čak! Jedino me kurtoazija vukla za teme i održavala pred njim.
“Nije java baš tako krotka” rekao mi je.
Shvativši da ga, proporcionalno vremenu provedenom sa njim, sve manje razumem, odustao sam. Otišao iz njegovog samoprozvanog sveučilišta ne pozdravivši se.

Godinama i godima kasnije razlagala se uspomena na njegove priče brže nego količina svetlosti pred suton.
Sve do danas, setiti se našeg poznanstva bila je turobna pomisao.
Sve do danas,kada su mi oči ispunila lica a reči besmisao. Kada sam konačno razumeo: maslačci ne umiru.