Jeste, postojim. Sada i ovde, u svetu koga šapat odavno proždrao, gde se više ne zna da li je danas danas, ili je juče sutra. I ti tu postojiš. Nemilice slažeš razloge u košnice.
“Takva mi je rutina”, kažeš mi.
„Ustani“, kažeš mi, ne znajući koliko su mi noge utrnule od silnog onog sedenja, čekanja. Zavidim ti na tako smelim koracima. Eto, priznajem. Ne viči, ustajem polako,ima vremena.

Pitaš me zašto postojim. I ja se pitam. I tebe pitam. Muk.
Pobegli nam odgovori u nedokučivo, odjurili u beznađe. Sad ćemo i mi za njima! Ne predaj se čarima zbunjenosti, ne omalovažavaj postojanje.

Sedimo tako,ćutke. Opet ti smelo ustaješ, na povodac vodeći za sobom crne oblake. Brnjicu im čak stavljaš! Kažeš: “ ‘Oće nekad da ujedu,pa ja da sprečim…”.
Nazirem ti ciničan smešak, tu, tačno pod levim okom.

Uđemo potom u našu skučenu sobicu, pa pričamo,pričamo. Poslužuješ hvalospeve na tanjiru, kao da ih imaš u izobilju, pa mi kažeš da se ne prejedem. Nisu dobri za želudac.

Šta želiš da postigneš? Nadvila se tvoja senka nada mnom, hoće da mi otme postojanje.
Miluje me jeza, svu mi kožu u tačke pretvorila, pa se smirim malo.

Kažeš mi: “Ne razmišljaj tol’ko, mali je mozak a golema planeta”. Kažeš mi “Otkriću ti tajnu. Neznanje je ključ tog “postojanja” što ga spominješ. Blažena je glupost, laže dogma” !

Ne znaš ti…
Mnoge su brave.

Kažeš mi: “Pokušavaš da dodirneš nebo, a i plafon ti je visoko”.
Ne znaš ti. Imam ja svoje merdevine. Dovoljno su one duge.

Eto, postade i ti šapat, najdalji eho straha.