Dobar dan,tražim gospodara ove zemlje, znate li gde je?

Kako to mislite nema gospodara? Slobodna zemlja? Pih!

Da, zapravo, u pravu ste. Potpuni sam stranac. Nisam odavde.
Dolazim iz središta Zemlje.

Ne, središte Zemlje nije Njujork, gospodine.
Središte Zemlje je ono...ah,pretpostavio sam da niko neće znati.
Središte Zemlje je u unutrašnjosti, sakriveno, skroz dole, ispod svega.
Mislite da sam poludeo? Svakako, gospodine, ludost je suština mog postojanja.

Doduše, u odnosu na ovdašnje domoroce, ja sam prilično normalan.
Slobodna Zemlja kažete? Hahaha...Gospodine, tamo gde ja stanujem, sve ima gospodara, sve ima red.
Voda teče u određenom smeru - njeni gospodari su zemljište, korito; pticama gospodari instinkt. Da nije njega,bile bi potpuno dezorjentisane; a kako bismo onda znali da je stiglo proleće?
Sunce obasjava samo određeni deo planete, pa tek posle drugi. Vremenom, recimo, gospodari čovek. Čak ga je numerisao, kao da je kakav dokumenat. I eto, sve funkcioniše tako.

Ne razumem pitanje. Kako to mislite „kako vidim sunce iz središta Zemlje“? Pa gospodine, to što je neko mesto zavučeno, ograđeno ili zatrpano ne znači da sunce ne može da dopre do njega.

Ja poznajem svaki kutak svoje zemlje unutar Zemlje, znam kuda vodi svaka rupa. Poznajem krtice koje su ih iskopale. Znam kuda vodi svaki koren, znam tačno gde će seme da proklija. Svaki život iz moje zemlje hrli ka suncu. Stoga gospodine, Sunce je,mogu slobodno reći, gospodar našeg malog sveta. Ono mora da nas poseti, po svaku cenu.

Eto vidite, ipak imamo nešto zajedničko.

Oooo, ne, ne, gospodine, to je puki mit. Središte Zemlje uopšte nije skučeno. Naprotiv; ima sasvim dovoljno prostora da se svi ljudi sa ove betonske površine smeste tamo.
....Ne, u stvari, možda bi to bila loša ideja; negostoljubiva čak! Cenim da su ljudi odavde ipak navikli na veći prostor.
Evo, baš sam načuo da vam današnjica omogućava i da prelazite preko kontinenata za tili čas,a ljudi se nešto došaptavaju kako to uopšte nije dug put. Moja zemlja, ipak, ima manji obim.
Meni su sever i jug na dohvat ruke, istok i zapad na 3 koraka udaljenosti. Meni je to dovoljno, ali eto, izgleda da ljudi ovde više vole da lete i cepaju nebo.
Molim Vas, gospodine! Recite im da ne cepaju nebo.

Mene ne razumeju.

Pa lepo gospodine, ne razumeju me.Pričamo različitim jezicima.
Jesam, jesam. Putovao sam ja svetom, naučio mnoge jezike, ali ne razumeju me.
Vi ste jedini nekako uspeli da se sporazumete sa mnom.
Hvala Vam.

Poslednji put sam ovako lepo pričao sa Mesecom. Zaljubio se u jednu sekvoju…Ma,duga je to priča.
On nije mogao da joj se približi, nije dovoljno sijao, a ona...ona je uspešno rasla ka njemu, ali onda su je isekli.
Ljudi ovde grade kuće na tako čudnim mestima...

Da Vam kažem gospodine, ljudi su...-Možemo li da pređemo na „ti“, kad već znamo toliko jedan o drugom? - Ljudi su ti koji su mnogo čudni.

Pa znam, gospodine. Ti ne moraš da pričaš ovoliko da bih znao svašta o tebi. Zahvaljujući ludosti, vetru koji nosim u džepu, iskustvima i znanjem mimike (to me je naučila jedna od krtica), mogu da vidim, čitam iz očiju. A tvoje mnogo podsećaju na reke u mojoj zemlji.

Nego, šta sam hteo da ti kažem: čuvaj se ovdašnjih ljudi. Oni pričaju, a ne slušaju. Čuju, ali ne razumeju.
Meni je sve to sumnjivo.
Pogledaj samo sve ove ulice prepune naroda - koliko su samo prazne. Vidiš li?
Pa da. Znao sam da ćeš to reći.
Nije paradoks, samo dobro pogledaj, nije toliko teško.

I pogledaj samo kako uživaju u papirima! Nije li to ludost? Šta je toliko zanimljivo u papirima? Zanimljivije od drveta, od krošnje, od hlada u danima kada Sunce zavodi diktaturu?

 Znaš li da je meni jednom drvo umrlo na rukama? Zato što je ljudima bio potreban papir.
Pa otkud znam za šta? Oni kažu da im treba.

Ej, i znaš li koliko drvo vrišti kad umire? ...A da, ne možeš da znaš; ljudi ovde ne razaznaju frekvencije...Oprosti ako te zbunjujem.Veruj mi, i sam polako gubim razum.

Ooh, i pogledaj samo! Pogledaj kako boje okeane u crno!
Pa to je protiv prirode, zaboga!
Mnogo su čudni.
Molim te, reci im da to ne rade! Mene ne razumeju.

Čuvaj se gospodine. Svima su ovde nekako hladne ruke.
I čuvaj se satova, gospodine. Satovi su surovi.
Ja sam zbog njih i otišao iz svoje zemlje, kad evo, i ovde ih viđam na svakom ćošku.

Voleo bih da ostanem, gospodine, ali plašim se da će se skupiti prašina na mojoj stolici tamo dole.
Ionako nisam našao tog gospodara kog sam tražio. Sve se izmenilo.
Ali, evo, ostavljam ti ovaj vetar, možda ti posluži. Taman i da ja ispraznim džepove i spakujem onaj korov pored koga smo prošli maločas. Napraviću celu plantažu u svojoj bašti. Možda ti i pošaljem neki kad porastu. Imaju prelepe cvetove.

Videćemo se  opet, gospodine. Čim se rodim,dolazim ti u posetu.