Circulus vitiosus

Posmatraš,vidim; krhkog tela i glomaznog duha, šćućurena u fotelju udobniju od majčine utrobe, posmatraš. Znam.
Prešla si pogledom već preko svakog predmeta u sobi, obrisala prašinu sa korica svih onih knjiga koje si odvojila da pročitaš.
Vidim ti oči, vodenaste.Vidim ceo svet u njima.
Čujem tvoje ćutanje glasnije od sve ove bučne i beskrupulozne mase; vrište ti uzdasi.
I šta je sa tim osmehom? Kao da su ti ga kakvim kukama razapeli i silom ugradili među obraze.
Otvori prozore, ova ustajala strepnja stvarno prevazilazi svaku meru. Odlučila da mi razori nozdrve, zamisli!
I ne gledaj te dlanove! Ne meri koliko sećanja može da stane u njih.
Ne rasipaj um tako raskalašno, teška su vremena.
Daj, svađajmo se malo! Nedostaje mi umilni zvuk psovki, besa, proključalog života.
Ne pokrivaj se senkom. Imaš ono ćebe na kauču, mekše je.
Hajde, pokaži mi sve te galaksije koje kriješ ispod kože, hajde, moji su se horizonti nekako smežurali.

Hej, ne kradi tu ljušturu! Ja znam da ti pluća vrve od reči.

Evo, rekoh ti da treba da otvoriš prozore. Znala sam da će se nebo vratiti kući.